Да и „треће доба“ зна бити итекако веома садржајно и проткано стваралачким ентузијазмом својим односом и трошењем овог животног периода, за примјер својој али и другим генерацијама, показује пезионисани наставник Томо Вондруш, који је, скоро цијели животни вијек провео у учионици.
У скромној,али веома укусно уређеној викендици у Буквику,обновљеној послије рата и која више личи на галерију,овај веома витални и духовити 72-годишњак нетремице троши пензионерске дане узгајајући 15-так врста воћки и уређујући двориште у које сврати скоро сваки дан из поприлично удаљеног Брчког. И слика уља на платну.Да украси, дневне боравке родбине и пријатеља, бројне канцеларије познаника, да реализује своју давно скрајнуту љубав према кисту,бојама и платну.
„Зар на свијету има нешто љепше од јесени, када шума у безброј боја показује сво богатство природе. И брезе. Мојих 15-так бреза кад на михољском сунцу затрепере, а у даљини се зачује зов фазана.Зато су оне скоро увјек мотив на мојим сликама.Како да одолим,а да не узмем кист у руке, кад ми је то била давнашња жеља и љубав“, прича нам Томо Вондруш, који је 1962. године, заједно са колегиницом и животном сапутинцом Маром, након завршетка средње учитељске школе у Бијељини, почео своју образовно-васпитну мисију у Марковић Пољу, селу надомак Брчког.
У међувремену Томо је још 1974. године на београдској Педагошкој академији окончао студије и постао наставник ликовног васпитања. Сликање му је, каже, предавао Мило Милуновић, велико име српског сликарства.
„Прва сјећања на сликарство заиста сежу у дјетињство. Мој отац је из Вировитице 1946. године дошао у Брчко као жељезнички чиновник. Становали смо непосредно поред пруге и ја сам стално цртао возове. Једном приликом нацртао сам судар возова, због чега ме је комшија, такође жељезничар, „предодредио“ за отправника возова. На педагошку академију сам отишао како би испунио и формалне услове да могу да предајем ликовно, будући да сам часове тог предмета, у недостатку „правог“ наставника, по одлуци директора , већ држао. Све до пензионисања 2006. године чекао сам да ту притајену жељу за сликањем сам себи објелоданим. Пријатељи и путници намјерници који дођу у госте у Буквик, кажу да у мојим сликама „има нешто“ што вриједи“, казује своју „сликарску причу“ овај свестрани умјетник.
Прије сликарства почетком давних седамдесетих година прошлог вијека,Томо се опробао у аматерском позоришту „Васо Пелагић“ учествујући на бројним смотрама и фестивалима амтерског стваралаштва. И у „тефтер глумачки“ убиљежио 10 улога.
„Добио сам златну медаљу аматерских позоришта БиХ, као признање за допринос позоришној умјетности. Такође за улогу „Рике Гиздића“ у „Прамену таме“ Михаила Лалића у Грачаници 1979. године добио сам златну медаљу Сусрета, а мој опроштај са „даскама које живот значе“ имао сам 1997. године у представи „Београд некад и сад“ у извођењу брчанске „Просвјете“. То је заиста једно лијепо и драго искуство са бројним друговањима“ декламује своју глумачку каријеру Томо Вондруш.
Највећи и најзначајнији позоришни и ликовни критичар пензионера Томе, била је и остала супруга Мара, која није „штедјела“ животног сапутника.
„И данас, као и раније Мара ће увјек рећи шта мисли о мојим сликама. И никада не гријеши. Кад год је рекла да нису добро посложене нијансе, била је у праву. А ја и даље настављам да се играм. Уморим се од кошења траве, скупљања лишћа или брања воћа. Сједем међу моје брезе и хватам се киста и боја. Кист и боје стигли из далеког свијета, из Канаде, гдје су ми, ношени вихором рата, отишли синови. Умјетност стигла, а насљедници отишли. Истина, дођу скоро сваке године, али то прекратко траје. Да није интернета не знам како бисмо издржали без унука“, сјетно и невесело Томо брзо пребацује причу са породичних односа на бригу о јабукама и шљивама које су ове године баш преродиле.
Кад смо га питали да ли можда планира да слике изложи у Брчком или неком другом граду, Томо одговара да за то нема никакву жељу ни потребу. Како каже, кад са наставничком платом, није могао створити богатство по чему ће бити „чувен“, хоће да иза њега у кућама и становима драгих људи остане нешто. Да га се понекад сјете и помену.
Svi članci objavljeni na internet stranici Radija Brčko (www.radiobrcko.ba) isključivo su vlasništvo redakcije. Radio Brčko dopušta ograničeno i povremeno prenošenje članaka sa svoje internet stranice u drugim medijima. Drugi mediji smiju prenijeti informacije iz pojedinih članaka sa Internet stranice Radija Brčko (www.radiobrcko.ba) isključivo kao kratku vijest od najviše četiri reda (300 slovnih znakova), uz obavezno navođenje izvora (Radio Brčko), pri čemu su on-line izdanja dužna objaviti link na originalni tekst na web stranicu radiobrcko.ba, ukoliko s uredništvom portala nije postignut dogovor o drugačijim uslovima. Radio Brčko je odlučan u nastojanju da zaštiti svoje intelektualno vlasništvo i rad svojih autora. Ukoliko se bilo koji dio teksta ili informacija iz teksta objavljenog na internet stranici www.radiobrcko.ba prenese suprotno ovim pravilima, protiv prekršioca će biti pokrenut pravni postupak pred Osnovnim sudom Brčko distrikta. Za detaljnije informacije o uslovima korištenja kliknite na
USLOVI KORIŠTENJA.