Posljednje večeri ovogodišnjih Susreta, u predstavi „Osama-kasaba u Njujorku“, u izvedbu Zvezdara teatra Srbije, najviše pažnje gledalaca plijeno je glumac Andrija Kuzmanović kroz svoju ulogu pripovjedača.
Vi ste taj koji cijelo vrijeme vodi igru. Koliko, kad glumac mora nositi cijelu predstavu, zapravo to zahtijeva energije i posebni angažman?
Pre svega zahteva veliku odgovornost jer ti ljudi koji vuku celu predstavu oni su kao motor predstave. Imao sam sreću jer su mi kolege u svemu tome pomogle i na tome sam im jako zahvalan. Ljudi mi dolaze i pitaju je li mi naporno jer dva sata ne silazim sa scene, međutim zaigramo se i zaboravimo, i lepo je tako da bi mogao još dva sata sigurno da igram.
Vaše kolege kako na sve to gledaju, tu međuigru kako igrate?
To su sve moje kolege, osim Branka Jankovića koji je moja generacija, s kojima smo igrali što bi rekli žargonski barabar. Oni od nas nisu očekivali da glumimo kao studenti, niti mi od njih da glume kao profesionalci. Našli smo se na tom profesionalnom nivou, zaista sam ponosan na njih i mogu reći da ovi prostori opet dobijaju dobre glumce.
Za predstavu specifičan je sarajevski govor kojim dva sata neprekidno govorite na sceni.
Iskreno, još na Akademiji, ali i kad sam počeo da se bavim kasnije profesionalno ovim poslom, nisam nikad voleo dijalekte i akcente govoriti. To sam morao negde da prelomim u sebi i bosanski je negde meni blizak, isto kao i crnogorski. Zajedno sa srpskim su meni to skoro isti jezici samo se drugačije izgovaraju stvari. Neke stvari, iako znajući da nisu autentične, sam morao da ostavim da bi lepše zvučale. A nadam se nisam mnogo odskočio. Nisam se ni puno trudio. Rođeni sam Beograđanin i taj sarajevski mangupluk i beogradski mangupluk je isti. To su sve mangupi bivše Jugoslavije, maltene ljudi koji su zajedno išli u vojsku -JNA, koji su imali drugare iz Zadra, Prijedora, Crne Gore, Podgorice, Beograda i svi su nekako zajedno rasli. Nema neke velike razlike, samo je taj bosanski bio u pitanju i nadam se da smo ga bar iole dobro uradili.
Kako ste se pripremali, da li je bilo dosta vježbe?
Dolazila nam je profesorka koja na žalost nije bila meni profesor na Akademiji i radila je sa nama jako puno. Mada kada je došla na prvu probu rekla je da smo maltene 90 posto uradili dobro iako je ona jako zahtevna. Uradili smo toliko jer mislim da je tajna u tome da nađeš srž svakog čoveka kojeg igraš i da nađeš taj mentalitet. A kasnije se onda prevaziđe i ta jezička barijera. Taj sarajevski je meni blizak, gledao sam filmove i predstave, a radio sam i sa Egonom Savinom koji je isto Sarajlija. Dosta Sarajlija sam imao u svom bližem i daljem okruženju. Samo sam se prepustio toj igri i on je došao sam.
Zna li se desiti i poneka jezička greškica?
Kako ne, milion puta se desi. Bolan, bona. Bolan je muško, bona je žensko tu sam isto grešio. Ali večeras nisam imao tremu iako su svi govorili idete tamo, ustvari na Festival tog govornog područja. Zaista nisam imao tremu jer sam od prve replike osetio da publika nije došla ovde da nas osudi i da nam traži greške, već da zajedno uživamo.
Osim jezika šta Vam je još bilo izazov u ovoj predstavi?
Kad sam bio mali odmah sam čuo da je neki rat, a nisam bio pitan ni da li želim da učestvujem u njemu, niti da li volim rat. Svaka normalna osoba ne voli rat i uvek me mnogo bolelo to što se dešavalo. Negde sam ovde našao svoju ideju i i čovek sam koji se ne bavi politikom. Smatram da u trenutku da kada moje kolege ili se ja budem počeo baviti politikom da sam ubio glumca u sebi zauvek.
Samo me zanimaju ljudi, ne politika, niti veroispovest ili boja. Tako me učila moja baka da ne postoji nikakva razlika i meni je Mirsad bio najbolji drug u osnovnoj školi. Razumem da je to neki viši interes ali kao umetnik ću se uvek truditi da se odbranim od toga.
Tokom predstave niti jednom nisam čula ime osobe koju ste glumili.
To smo namerno uradili. Kada pitam Murata kako će se zvati unuk Halidi- hanume, on odgovara Bajazit na šta publika misli da sam se šokirao imenom. A ustvari sam se šokirao što mu je dao ime po meni. Darko Bajić i mi u dosluhu sa njim, i Kecman kao pisac, i Kosta Peševski koji je radio dramatizaciju vešto smo pokušavali da skrijemo neke stvari da ne idu na prvu loptu. Moja ideja je bila, opet ponavljam, da odbranim čoveka kao postojanje na planeti. Uopšte me ne zanima ko je ko.
Publici ste poznati po ulozi u filmu Montevideo, ulogama u tv serijama. Šta sad trenutno radite?
Radim „Senke na Balkanu 2“gde imam veću ulogu i dosta veći zadatak, iako sam i u prvom delu imao glavnu ulogu. Večeras sam na predstavu došao sa snimanja u knap. To me hrani, jer koliko voliš svoj posao toliko voliš i sebe.
Prvi ste put na našem Festivalu. Koliko Vam znači učešće na ovakvim Festivalima?
Jako mi znači i drago mi je pre svega što nam je ovo prvi Festival i što smo baš sa ovom predstavom došli ovde. Drago mi je i što je publika razumela tematiku. Mnogo njih mi je reklo da je ovo ozbiljan i realan Festival. Osjetio sam večeras energiju publike i da ih nismo razočarali.
Svi članci objavljeni na internet stranici Radija Brčko (www.radiobrcko.ba) isključivo su vlasništvo redakcije. Radio Brčko dopušta ograničeno i povremeno prenošenje članaka sa svoje internet stranice u drugim medijima. Drugi mediji smiju prenijeti informacije iz pojedinih članaka sa Internet stranice Radija Brčko (www.radiobrcko.ba) isključivo kao kratku vijest od najviše četiri reda (300 slovnih znakova), uz obavezno navođenje izvora (Radio Brčko), pri čemu su on-line izdanja dužna objaviti link na originalni tekst na web stranicu radiobrcko.ba, ukoliko s uredništvom portala nije postignut dogovor o drugačijim uslovima. Radio Brčko je odlučan u nastojanju da zaštiti svoje intelektualno vlasništvo i rad svojih autora. Ukoliko se bilo koji dio teksta ili informacija iz teksta objavljenog na internet stranici www.radiobrcko.ba prenese suprotno ovim pravilima, protiv prekršioca će biti pokrenut pravni postupak pred Osnovnim sudom Brčko distrikta. Za detaljnije informacije o uslovima korištenja kliknite na
USLOVI KORIŠTENJA.