Осудити злочин, узети учешће у жалости, те достојанствено обиљежити трагичне датуме из скоре историје, нарочито уколико се ради о највећем етничком чишћењу још од ужаса Другог свјетског рата, требао би бити наднационалан, људски чин.
Ту обавезу има поготово неко ко је, барем декларативно, први човјек Дистрикта и градоначелник свих његових грађана. Неко ко би требао водити примјером. Чини се да таквог градоначелника, ипак, немамо.
Упркос чињеници да су све српске странке затражиле да се 4. август прогласи Даном жалости, 200.000 људи прогнаних са својих вијековних огњишта, те 2.000 убијених, за градоначелника нису били довољни.
Колико вриједе српски животи? Колико нас је требало убити, протјерати, колико српских кућа запалити да бисмо “заслужили” Дан жалости?
Срби у Брчко дистрикту јуче су показали да ситне политичке интересе могу заборавити када је у питању виша ствар. А од културе памћења, од обавезе коју имамо према оној колони која је прошла и кроз Брчко – тешко да има више.
Показали смо то напуштањем сједнице Владе, показали смо то скупом код Споменика браниоцима Брчког, показиваћемо то и у будућности.
Број младих људи на Споменику јасан је гарант тога.
Можда они дочекају градоначелника који ће радити за све грађане нашег града.
[highlight color=”red”]Напомена: „Радио Брчко“ се ограђује од објављених информација у овој рубрици и одговорност за њихов садржај сносе искључиво њихови аутори, односно пошиљаоци[/highlight]